Симо Матавуљ (Шибеник, 12. септембар 1852 – Београд, 20. фебруар 1908)

Навршава се 168 година од рођења Сима Матавуља, српског писца, реалисте из Далмације, есејисте и преводиоца.

Први књижевни узор младог Матавуља је била његова мајка Симеуна Шима Матавуљ, весела жена која је причала сину приче зими и лети крај огњишта. Од своје шесте године Симо подлеже утицају италијанског језика и културе. Пошто је био одвише својеглав и занесењак, склон маштању и приповедању, од изврсног ђака изметнуо се у ленштину, па га је мајка одвела у далматински православни манастир Крупу и казала: “ Нека буде калуђер кад већ ни за што није“. У манастиру је био четири године, “ углавном растао сам пуст, снажио се тјелесно и душевно“, говорио је. Ту је Симо стекао прве погледе на живот, људе, на њихове различите карактере и ту је научио онај дивни језик којим су написана његова дела. Симов стриц, игуман Серафим увиђа да младић није створен за мантију па га отпрема матери и она га води у учитељску школу у Задар. Након завршене школе остао му је у сећању благородни утицај познатог песника дон Стјепана Бузовића.

Прво место његовог службовања бејаху Ђеврске 1871. а затим у Исламу, у Равним Котарима, у дому конта Илије Јанковића, образованог човека који га је упутио у литературу и француски језик. 1874. Симо је био учитељ у поморској школи у Херцег Новом где је написао свој први значајнији рад у прози „Наши просјаци“. 1881. напушта Херцег Нови по катастрофи друге бокељске буне јер је био сумњив аустријској власти и радио је као наставник цетињске гимназије. Годину дана касније одлази у Француску на неколико месеци, као вођа групе црногорских младића који су се тамо школовали. По повратку из Париза, црногорски кнез Никола именовао га је за престолонаследниковог наставника српског језика и историје. На Цетињу је написао први роман „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“ а затим незадовољан условима за даљи рад на књижевности, одлази у Србију, где је радио као наставник гимназије у Зајечару. Убрзо напушта Србију због неповерења краља Милана Обреновића према њему и враћа се у Црну Гору. По абдикацији краља Милана 1889. опет долази у Србију и настанио се у Београду где је радио као професор гимназије и шеф пресбироа.

Последњу годину дана живота је пуно путовао, по Европи (Немачка, Француска, Италија, Грчка, Турска и путовао је морем око Западне Европе 1907). Био је почасни члан Матице српске у Новом Саду, председник Друштва књижевника и уметника Србије, члан Српске академије наука и уметности.

Поред приповедака, есеја и чланака у нашој и страној књижевности, писао је и путописе „Ривијера“, „Врата од Леванта“, „Три недеље на мору“, „Бока и Бокељи“, „Десет година у Мавританији“… Преводио је са француског и италијанског дела Ги де Мопасана, Дикенса, Емила Золе, Молијера. Осим две драме „Завјет“ и „На слави“, Матавуљ је објавио романе „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“ и збирке приповедака „Из Црне Горе и приморја“, „Са Јадрана“, „Из београдског живота“, „С мора и приморја“ и друге.

У часопису Летопис Матице српске током 1897. и 1898. објавио је своју недовршену аутобиографију „Биљешке једног писца“.

 

Вести

Величина слова