Sergej Aleksandrovič Jesenjin (Konstantinovo, Rjazanska gubernija 03. oktobar ( po starom kalendaru 21.septembar) 1895 – Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio najpoznatiji ruski pesnik 20. veka i pripadnik književnog pravca imažinizma.

Potiče iz seljačke porodice, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina i majke Tatjane Fjodorovne Titove. Imao je dve sestre, Jekatarinu i Aleksandru. Zbog nesloge roditelja i stalnom potragom za boljim poslom, Sergej je odrastao u kući dede i bake po majci, Fjodora Andrejeviča Titova i Natalije Jevtejevne. Sergej je naučio sa pet godina da čita, a sa devet je napisao svoju prvu pesmu, inspirisan folklorom i životom na selu. Svoju prvu pesmu je krišom pokazao dedi, jer je sa njim ostvario iskren odnos i deda je imao razumevanja za njegov talenat. Sergej završava trogodišnju crkveno-učiteljsku školu u Spas-Klepiku 1912. i zatim odlazi u Moskvu gde radi kao pisar u mesarskoj radnji, gde mu je i otac služio, a potom dobija posao u štampariji Sitin kao korektor. U večernjim časovima je izučavao filozofiju i istoriju na Narodnom univerzitetu Šanjavskog i posećivao je Surikovski književni kružok gde se družio sa pesnicima. Usled nedostatka novčanih sredstava Sergej napušta studije i vraća se u selo. Prvu pesmu „Breza“ objavljuje u dečijem časopisu „Mali svet“ (Mirok) 1913. godine. Iste godine se oženio Anom Izrjadnovom koja mu je rodila sina Jurija. On je bio najmističnije dete od sve Jesenjinove dece. Brak je trajao tri godine i nakon razvoda Jesenjin se odaje konstantnom pisanju i ogorčen zbog nezainteresovanosti za njegova dela u Moskvi, 1915. seli se u Petrograd i upoznaje se sa piscem Aleksandrom Blokom i pristupa kružoku pesnika „Divota“ (Krasa) u kojem su bili i Godecki, Nikolaj Kljujev, Sergej Kličkov, Aleksandar Abramov-Širjajevec i A. Remizov. Jesenjin i Kljujev se pojavljuju na književnim priredbama, salonima, barovima gde seoski pevači pevaju ili čitaju svoje pesme uz gusle, balalajku i harmoniku. Sećajući se tih dana, Maksim Gorki piše:“Grad je navalio na Jesenjinove pesme kao proždrljivac na jagode u januaru“. Slava je uticala na Jesenjina, rekavši: „Počeli su me objavljivati i to gotovo otimajući se . Svi su u glas govorili da sam darovit, a ja sam to znao bolje od drugih“. U proleće ratne 1916. Jesenjin je pozvan u vojsku, u vojno-sanitetski voz br. 143 kao bolničar. Bez obzira na teške izdavačke prilike, u Petrogradu objavljuje dve zbirke stihova „ Radunjica“ i „Plavet“ a u prozi povest „U dubodolini“. Recitovao je i carici Aleksandri Fjodorovnoj i njenoj ćerki a carica je govorila da je njegova poezija lepa ali tužna, na šta je on odgovorio da se to isto može reći i za Rusiju u celosti. U Moskvi, 1918. objavljuje pesme „Preobraženje“ i „Seoski časlovac“. Te godine upoznaje Anatolija Mariengofa i osniva književni pravac imažinizam, u čijem se manifestu podvlači da je u poeziji glavni element slika. Kao imažist Jesenjin postaje gradski pesnik, pustolov, boem, lutalica širom Rusije. Razvodi se od druge žene, glumice Zinaide Rajh sa kojom je imao sina i ćerku. Redovno je prisustvovao na priredbama oduševljavajući mase. Objavljuje pesme „Trerjadnica“, „Triptih“ i piše poemu „Pugačov“ u kojoj prikazuje vođu seljačke bune 18. veka i štampa zbirku stihova „Ispovest mangupa“. 1921. na poziv sovjetske vlade, u Rusiju stiže poznata svetska balerina Isidora Dankan koja u Moskvi osniva baletski studio za radničku decu. Jesenjin se zaljubljuje u nju iako je bila 18 godina starija od njega. Venčali su se 10. maja 1922. Putuje sa njom po celoj Evropi i Americi i prati je na njenim turnejama, ali se pesnik ne oseća dobro. Vraćajući se u Moskvu 1923, ovde se zauvek rastaju. Iste godine upoznaje glumicu Avgustu Miklaševsku kojoj je posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. 1924. sa pesnikinjom Nadeždom Volpin dobija sina Aleksandra koji je bio matematičar i disident. 18. septembra 1925. ženi se po treći put sa Sofijom Andrejevnom Tolstoj, unukom Lava Tolstoja koja je bila šef biblioteke Saveza pisaca, ali ni taj brak mu nije doneo sreću i razvodi se od nje. Podrivena zdravlja, u groznici stvaranja, otimanja od bolesti, boemstva i teške stvarnosti, usamljen i utučen, 1925. u Moskvi traži pomoć na klinici za nervne bolesti i jedno vreme je bio na putu da ozdravi. Međutim, pod teškom depresijom napušta lečenje i 23. decembra nakon oproštaja sa prijateljima odlazi u Lenjingrad i odseda u hotelu „Angleter“. U sobi br. 5 između 27. i 28. decembra je izvršio samoubistvo. Po svedočenju Volfa Erliha, njegova poslednja pesma „ Do viđenja druže, do viđenja“ je usled nedostatka mastila, napisana njegovom krvlju. Sahranjen je u Moskvi na Vaganjkovskom groblju 30. decembra 1925. S. M. Kirov kada je čuo za pesnikovu smrt, rekao je: „ Nije pazio. Očigledno je da se spotakao o kamen okorelih ljudskih duša“.