Сергеј Александрович Јесењин

Сергеј Александрович Јесењин (Константиново, Рјазанска губернија 03. октобар ( по старом календару 21.септембар) 1895 – Лењинград, 28. децембар 1925) је био најпознатији руски песник 20. века и припадник књижевног правца имажинизма.

Потиче из сељачке породице, од оца Александра Никитича Јесењина и мајке Татјане Фјодоровне Титове. Имао је две сестре, Јекатарину и Александру. Због неслоге родитеља и сталном потрагом за бољим послом, Сергеј је одрастао у кући деде и баке по мајци, Фјодора Андрејевича Титова и Наталије Јевтејевне. Сергеј је научио са пет година да чита, а са девет је написао своју прву песму, инспирисан фолклором и животом на селу. Своју прву песму је кришом показао деди, јер је са њим остварио искрен однос и деда је имао разумевања за његов таленат. Сергеј завршава трогодишњу црквено-учитељску школу у Спас-Клепику 1912. и затим одлази у Москву где ради као писар у месарској радњи, где му је и отац служио, а потом добија посао у штампарији Ситин као коректор. У вечерњим часовима је изучавао филозофију и историју на Народном универзитету Шањавског и посећивао је Суриковски књижевни кружок где се дружио са песницима. Услед недостатка новчаних средстава Сергеј напушта студије и враћа се у село. Прву песму „Бреза“ објављује у дечијем часопису „Мали свет“ (Мирок) 1913. године. Исте године се оженио Аном Изрјадновом која му је родила сина Јурија. Он је био најмистичније дете од све Јесењинове деце. Брак је трајао три године и након развода Јесењин се одаје константном писању и огорчен због незаинтересованости за његова дела у Москви, 1915. сели се у Петроград и упознаје се са писцем Александром Блоком и приступа кружоку песника „Дивота“ (Краса) у којем су били и Годецки, Николај Кљујев, Сергеј Кличков, Александар Абрамов-Ширјајевец и А. Ремизов. Јесењин и Кљујев се појављују на књижевним приредбама, салонима, баровима где сеоски певачи певају или читају своје песме уз гусле, балалајку и хармонику. Сећајући се тих дана, Максим Горки пише:“Град је навалио на Јесењинове песме као прождрљивац на јагоде у јануару“. Слава је утицала на Јесењина, рекавши: „Почели су ме објављивати и то готово отимајући се . Сви су у глас говорили да сам даровит, а ја сам то знао боље од других“. У пролеће ратне 1916. Јесењин је позван у војску, у војно-санитетски воз бр. 143 као болничар. Без обзира на тешке издавачке прилике, у Петрограду објављује две збирке стихова „ Радуњица“ и „Плавет“ а у прози повест „У дубодолини“. Рецитовао је и царици Александри Фјодоровној и њеној ћерки а царица је говорила да је његова поезија лепа али тужна, на шта је он одговорио да се то исто може рећи и за Русију у целости. У Москви, 1918. објављује песме „Преображење“ и „Сеоски часловац“. Те године упознаје Анатолија Мариенгофа и оснива књижевни правац имажинизам, у чијем се манифесту подвлачи да је у поезији главни елемент слика. Као имажист Јесењин постаје градски песник, пустолов, боем, луталица широм Русије. Разводи се од друге жене, глумице Зинаиде Рајх са којом је имао сина и ћерку. Редовно је присуствовао на приредбама одушевљавајући масе. Објављује песме „Трерјадница“, „Триптих“ и пише поему „Пугачов“ у којој приказује вођу сељачке буне 18. века и штампа збирку стихова „Исповест мангупа“. 1921. на позив совјетске владе, у Русију стиже позната светска балерина Исидора Данкан која у Москви оснива балетски студио за радничку децу. Јесењин се заљубљује у њу иако је била 18 година старија од њега. Венчали су се 10. маја 1922. Путује са њом по целој Европи и Америци и прати је на њеним турнејама, али се песник не осећа добро. Враћајући се у Москву 1923, овде се заувек растају. Исте године упознаје глумицу Августу Миклашевску којој је посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. 1924. са песникињом Надеждом Волпин добија сина Александра који је био математичар и дисидент. 18. септембра 1925. жени се по трећи пут са Софијом Андрејевном Толстој, унуком Лава Толстоја која је била шеф библиотеке Савеза писаца, али ни тај брак му није донео срећу и разводи се од ње. Подривена здравља, у грозници стварања, отимања од болести, боемства и тешке стварности, усамљен и утучен, 1925. у Москви тражи помоћ на клиници за нервне болести и једно време је био на путу да оздрави. Међутим, под тешком депресијом напушта лечење и 23. децембра након опроштаја са пријатељима одлази у Лењинград и одседа у хотелу „Англетер“. У соби бр. 5 између 27. и 28. децембра је извршио самоубиство. По сведочењу Волфа Ерлиха, његова последња песма „ До виђења друже, до виђења“ је услед недостатка мастила, написана његовом крвљу. Сахрањен је у Москви на Вагањковском гробљу 30. децембра 1925. С. М. Киров када је чуо за песникову смрт, рекао је: „ Није пазио. Очигледно је да се спотакао о камен окорелих људских душа“.

Вести

Величина слова