Мигел де Сервантес

Мигел де Сервантес (Алкала де Енаресу, 29. септембар 1547- Мадрид, 23. април 1616) је био шпански прозни писац, драматург, песник и војник.

Аутор је модерног романа „Дон Кихот“, најпревођеније књиге свих времена после Библије. Живео је у периоду врхунске моћи велике шпанске империје. Узео је своје друго презиме Сааведра по повратку из алжирског заробљеништва. Мигел је био треће од петоро деце, имао је три сестре и једног брата. У време његовог детињства породица се често селила. Његов отац Родриго је био лекар и хирург и у нади за бољим животом породица се сели у Ваљадолид 1551.године. Овде је његов отац запао у велике дугове па је неко време провео у затвору. Интересантно је то да је очев живот имао велики утицај на Мигела јер и он ће бити несталан и више пута је био у затвору. Касније одлазе у Кордобу где је Мигел провео своје прве школске дане и показао је сколоност према књижевности. Волео је да посећује позоришта где су му прве позоришне утиске оставиле представе Лопеа де Руеде. Породица наставља са селидбом, овај пут у Гранаду а затим у Севиљу. У Севиљи је Мигел почео да пише прва позоришна реалистична дела под утицајем његовог професора оца Асеведа. У Мадрид долазе 1566. године и тада Сервантес пише први сонет у част рођења новог члана краљевске породице. 1569. запада у проблеме са влашћу, јер је учествовао у двобоју па је због тога био осуђен на протеривање и одсецање десне руке. Бежи у Севиљу а затим у Италију где је био у служби кардинала Аквавиве. 1570. у Напуљу је ступио у чету предводника Алвара де Сандеа а затим прелази у другу чету у којој се налазио његов брат. Од судбине није могао побећи јер након битке вођене против Турака 1571. је изгубио леву руку и добио надимак Једноруки са Лепанта. Сервантес је био поносан на своје подухвате па их је више пута наглашавао у својим делима. Након службе примио се књижевног рада. На њега су утицали Бокачо, Петрарка, Бојардо и Ариосто. Тада је написао неколико својих итакнутих књига: „Галатеја“, „Пут на Парнас“,“Узорне новеле“, „Пустоловине Персилеја и Сихисмунде“. Дела „Алжирске догодовштине“ и „Алжирске тамнице“ настале су након његовог петогодишњег заробљеништва у Алжиру. Враћајући се кући из Напуља брод су заробили гусари. Како је Сервантес носио препоруке од војводе од Сесе и Хуана од Аустрије, гусари су мислили да је он нека важна личност како би изнудили откупнину. Његова породица није имала толико новца и након пет година су га пустили заједно са братом. У Мадрид стиже 1580. и решавао је разне породичне проблеме, нарочито враћајући позајмицу коју су његови родитељи добили за њихов откуп. Дружио се са песницима и писцима те је посетио једну угледну издавачку кућу. Такође успева да реши своју ситуацију везано за двобој због ког је био осуђен на 10 година. На дуже време напушта супругу да би путовао по Андалузији у служби шпанске Армаде и као интендант је имао задатак да за војску набавља жито. Маштао је да оде у Америку, па уместо Америке одлази у затвор због лажних оптужби да се бавио илегалном продајом жита. У затвору је провео две године и док је служио казну, написао је неколико новела: „Љубоморни Естремадурац“, „Разговор паса“, „Ринконете и Кортадиљо“. Када је одслужио казну, 1594. био је запослен као сакупљач пореза у провинцији Гранада, међутим поново одлази у затвор јер је овога пута био оптужен да је украо новац који је сакупљао од пореза. У затвору у Севиљи се упознао са најнижим слојевима друштва, са њиховим правилима и жаргоном , карактеристикама које је вешто искористио у свом литерарном раду. У овом затвору је написао прво поглавље славног „Дон Кихота“ и 1604. је књига објављена и доживљава запажен успех. Појавиле су се поруџбине за страна тржишта. Ликови Дон Кихот и Санчо Панса су били саставни део маскембала широм света. Мигел де Сервантес је умро у 70. години живота и сахрањен је 23. априла 1616. и датум његове сахране је општеприхваћен датум његове смрти и тог датума се обележава Светски дан књиге. Дон Кихот је тематски, витешки роман са елементима љубавног и пасторалног. Тема лудила је филозофски обрађена и Дон Кихот захваљујући лудилу излази из оквира друштвених норми са могућношћу да ради оно што воли. Писац је кроз лудило главног јунака добио прилику да изнесе критике друштва без последица.

Вести

Величина слова