Гроф Лав Николајевич Толстој ( Јасна Пољана, 09. септембар 1828 – Астапово, 20. новембар 1910 )

Гроф Лав Николајевич Толстој је био руски писац, есејиста, критичар, морални филозоф, пацифиста и левичар. Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности као што су Мартин Лутер Кинг и Махатма Ганди. Био је четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја и Марије Толстој. Рано остаје без родитеља, па су бригу о њему и његовој браћи и сестрама преузели рођаци. 1844. године уписује права и оријенталне језике на Казанском универзитету где су га професори описали као „неспособног и невољног да учи“. Толстој напушта факултет и враћа се у Јасну Пољану а затим проводи већи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. 1851. због коцкарских дугова, са старијим братом одлази на Кавказ и приступљује армији. Тада почиње да пише, доживљава преображај у духовног анархисту. Захваљујући догађају из 1857. године Толстој је присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било за њега трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота. О томе је написао у писму свом пријатељу Василију Боткину зарекавши се да неће више никада служити било којој влади, било где, јер та иста власт експлоатише и корумпира своје грађане. Приликом путовања по Европи, упознаје Виктора Игоа и чита његово дело „Јадници“. На Толстојеву политичку филозофију је утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону у марту 1862. који је живео у то време у егзилу у Бриселу, под лажним именом. Прегледао је Прудонов“ Рат и мир“ на француском, чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек дело. По Толстојевом мишљењу, Прудон је био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у то време. Испуњен ентузијазмом, враћа се у Јасну Пољану и оснива 13 школа за децу руских сељака који су били ослобођени од кметства. Противио се тадашњим правилима у школском образовању, у учионицама је владао страх, ауторитет учитеља се заснивао на застрашивању, физичка кажњавања су била редовна а градиво је било потпуно одвојено од живота и стварних потреба оних који уче. Толстој је сматрао да је суштина школе да брине о природи детета и у његовој школи је владала слобода и жеља за знањем није наметнута а учитељи су били студенти из Москве, али и сам Толстој. Његова активност је изазвала неповерење тадашње власти, па је после полицијске рације 1862. школа у Јасној Пољани престала са радом. Али, не задуго. У његовој школи су деца могла да седе где желе, часови су били у природи окруженим дивним пејзажима, није постојао строго одређен план рада и распореда па су деца могла да оду кући кад год пожеле а личност ученика је била поштована. Домаћих задатака није било јер су децу сељака чекали тешки послови. Учили су математику, географију, цртање, певање и историју коју им је Толстој причао као бајку.

У браку са Софијом је имао 13. деце, од којих је осморо преживело. Софија му је пружала подршку да напише „Рат и мир“ и „Ану Карењину“, при чему је радила као његова секретарица, едитор и финансијски менаџер. Касније је њихов заједнички живот А.Н.Вилсон описао као један од најнесрећнијих, јер је Лав желео да се одрекне свог наслеђеног и зарађеног богатства, укључујући одрицање од ауторских права над ранијим радовима. Толстојева породица је напустила Русију након Руске револуције 1905. и његови потомци и родбина данас живе у Шведској, Немачкој, Великој Британији, Француској и Сједињеним Америчким Државама.

Најпознатија дела су: „Рат и мир“, „Ана Карењина“, „Хаџи Мурат“, „Смрт Ивана Илича“ и др. Његови савременици су му одали висока признања. Гистав Флобер је изјавио: „Какав уметник и какав психолог!“ Након читања и превођења Рата и мира, британски песник и критичар из 19. века, Метју Арнолд је сматрао да „Толстојев роман није уметничко дело, већ део живота.“

Толстојеви најранији радови су аутобиографске новеле „Детињство“, „Дечаштво“ и „Младост“ (1852-1856) и говори о сину богатог земљопоседника и његовој спорој реализацији и постојању јаза између себе и његових сељака. Толстој је служио као пуковник у артиљеријском пуку током Кримског рата, што је описао у „Севастопољским причама“. Његова искуства у бици помогла су у формирању његовог каснијег пацифизма и дала су му материјал за реалистичан опис страхота рата у његовом каснијем раду.

Његов књижевни рад састојао се из покушаја напада на руско друштво којем је припадао. У делу „Козак“ 1863. описује козачки живот једног аристократе, заљубљеног у сеоску девојку. Дело „Ана Карењина“ из 1877. има за тему живот узорне мајке и супруге у атмосфери лицемерја високог друштва, која разбија окове и против правила започиње живот са човеком кога воли.

Вести

Величина слова